Bubijeva pesmarica

gSnio sam Dnoćas nikad gprežaljenu cstvar
gmog cdrvenog konjića,
gkanap i Dzvuk točkića

gvrbice czvon, za mnom Dverni gSančo moj
cu Dpohodu na gNespokoj.

Snio sam još i svoju prvu tamburu
Kako ko noćna dama iz južnog Amsterdama
Iz izloga mene klinca zavodi
na smrtne grehe navodi.

gDi je to cdrvo raslo, Dod kog je gtesana?
Dal’ se pod cnjime neko Fnekada Bljubio?
cOtkud u Dnjemu gizvor svih mojih Ebpesama?
cDal’ je to znao Donaj ko ga je dubio?

Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova?
Dal nas je ista kiša mlađane zalila?
Ko mu je grane kres’o, mati ga njegova?
čija je ruka lišće s jeseni palila da gznam?

Snio sam, onda, krevet, sav u čipkama Obesnu igru vatre, sklopljene šalukatre. Na uzglavlju ruža u intarziji
pod kojom smo se mazili.

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan novembar, izmaglica i kvartet dragih lica maleni čun nasred luke pokisle
Da me u večnost otisne.

Di je to drvo raslo,
spram kojih vetrova?
Dal je pod njime neko za nekim žalio?
Što ga je grom obiš’o, mati ga Petrova?
Ko je u šake pljuno, pa ga strovalio?

Jedina moja mila što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena
Taji se jedno drvo u mojim grudima
gde li će nešto nići iz toga semena
da znam?