#127 DRVENA PESMA
gSnio sam noDćas nikad prežgaljenu stvarc
mgog drvenocg konjića,kganap i zvDuk točkića
vgrbice zvocn, za mnom Dverni Sagnčo moj
uc pohoduD na Nesgpokoj.
gSnio sam Djoš i svoju gprvu ctamburu
gKako ko cnoćna dama giz južnog DAmsterdama
gIz izloga cmene Dklinca gzavodi
cna smrtne Dgrehe gnavodi.
Dgi je to drvco raslo, oDd kog je tesagna?
Dal’ se pod njimce neko nFekada lBjubio?
Octkud u njeDmu izvorg svih mojih pesEbama?
Dacl’ je to znao oDnaj ko ga je dubio?
Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova?
Dal nas je ista kiša mlađane zalila?
Ko mu je grane kres’o, mati ga njegova?
čija je ruka lišće s jeseni palila da gznam?
gSnio sam, Donda, krevet, gsav u cčipkama
gObesnu igru cvatre, gsklopljene Dšalukatre.
gNa cuzglavlju ruža Du gintarziji
cpod kojom Dsmo se gmazili.
gSnio sam Dsanduk, crni, gsrebrom cokovan
gnovembar, cizmaglica i gkvartet Ddragih lica
gmaleni cčun nasred Dluke gpokisle
cDa me u Dvečnost gotisne.
gDi je to drvo craslo,spram Dkojih gvetrova?
Dal je pod njime cneko za Fnekim Bžalio?
cŠto ga je Dgrom obiš’o, gmati ga EbPetrova?
Ko cje u šake Dpljuno, pa ga strovalio?
gJedina moja cmila što Dsi me gbudila?
Bio sam tako cblizu Fnaličja Bvremena
cTaji se Djedno drvo gu mojim Ebgrudima
cgde li će nešto nići Diz toga semena da znam?