Bubijeva pesmarica

aVetar prosipa bEokal fosforaa.
Vitraz mraza nGa oknu prozorCa.
Jedne noći k'o oEva, znaće BoFg,
doslikaću portGree života svaog.

aSilueta se Edavno anazire.
Neko uzdahne, Gneko Czazire.
Isto vide a Erazno Ftumaće,
đavo prste Gu farbu aumaće.

Prave si bEoje dodala na taj portraet života mog:
talase plGave, nijansu lave, vrtloge zCelenog.
I lidla, tamnu, čežnjivu,
i boju braeskve, nežnu i sramežljivu,
Fsetno sivu, nepogreEšivu.

aRože nađoh međ' Estarim apismima,
modru vrpcu nad Gteškim Cmislima,
ukrah riđu iz Epera Fdrozdova,
laki purpur iz Gprvih agrozdova.

aUzeh oker sa Esveće asvećarske,
drap sa svilene Gmasne Cbećarske,
mrku s tambure Etužnih Ftonova
a cinober sa Gnosa aklovnova.

Prave si Eboje dodala na taj portree aživota mog:
talase Gplave, nijansu lave, vrtloge Czelenog.
A dcrnu nisi štedela,
ali bez anje bi bela još izbledela -
Fbez crne bela ne bi Evredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niću u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

aVetar dokono Esenke aspopada.
Huk u ambis Gtišine Cpropada.
Jedne noći, k'o Eove, znaće FBog,
doslikać’u Gportret života asvog.