Bubijeva pesmarica

aVetar prosipa Ebokal afosfora.
Vitraz mraza Gna oknu Cprozora.
Jedne noći k'o Eova, znaće FBog,
doslikaću Gportree života asvog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumaće,
đavo prste u farbu umaće.

Prave si Eboje dodala na taj aportret života mog:
talase Gplave, nijansu lave, vrtloge Czelenog.
I dlila, tamnu, čežnjivu,
i boju abreskve, nežnu i sramežljivu,
Fsetno sivu, Enepogrešivu.

Rože nađoh međ' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riđu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svećarske,
drap sa svilene masne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portree života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niću u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ove, znaće Bog,
doslikać’u portret života svog.